“čovekovu evoluciju od fiksacije na majku i oca do pune nezavisnosti i prosvećenosti divno je opisao Majstor Ekhart: »Na prvom stupnju, veli sv. Avgustin, unutarnji ili novi čovek sledi dobre, pobožne ljude. On je još odojče na majčinoj sisi.
Theravāda budizam se označava mnogim imenima. Sam Buda je svoje učenje nazivao Dhamma-vinaya, “nauk i disciplina,” ukazujući time na dva fundamentalna aspekta sistema etičkog i duhovnog treninga kojem je podučavao. Na osnovu svoje istorijske dominacije u zemljama južne Azije (Šri Lanka, Tajland i Burma), theravāda se takođe identifikuje i kao “južni budizam”, nasuprot “severnom budizmu,” koji se iz Indije Professionalširio na sever u Kinu, Tibet, Japan i Koreju.
Sam sam sebi stranac, pa su mi u istoj meri i svi drugi strani. Odvojen sam od ogromnog područja ljudskog iskustva, te ostajem i dalje krnjutak čoveka, bogalj, koji doživljava samo mali deo onog što je — u njemu i u drugima — stvarno.
Međutim, zen nije protiv filozofskog razumevanja, proučavanja sutri ili razvoja liturgije, ali ih žestoko odbacuje ako postoji opasnost da postanu predmet želje i prepreka za dosezanje jedine bitnosti.[2]
Nemoguće je objasniti što je intuicija, iako je – kako kažu budisti – svaki čovjek click here posjeduje u potencijalu. Onaj tko je razvio ovu sposobnost može je prepoznati kod drugih, ali je ne može racionalno objasniti drugima, jer ona nadilazi logiku uma.
) Međutim u hebrejskom jeziku glavno načelo konjugacije sastoji se u određivanju da li je neka radnja svršena (perfekt) ili nesvršena (imperfekt), dok se vreme u kojem se događa — Professionalšmisplaced, sadašnjost, budućnost — izražava samo sekundarno. U latinskom se primenjuju oba načela (vreme i svršenost), dok smo u engleskom uglavnom usmereni na vreme. I opet se samo po sebi razume da ova razlika u konjugaciji izražava razliku u iskustvenom doživljavanju.
Zen disciplina i praksa čine srž kaluđerskog života. U predgrađima mnogih japanskih gradova mogu se naći zen manastiri, koji predstavljaju jednostavnu sredinu gde se obučava dvadeset, trideset pa i više monaha.
Postoji još jedan način upotrebe pojma svesno koji ponekad dovodi do zabune. Svest se poistovećuje sa intelektom koji razmišlja, a nesvesnost — sa nesmišljenim iskustvom. Naravno, ne može se zameriti ovakvoj upotrebi pojmova svesno i nesvesno, ukoliko je značenje jasno i ne brka se sa druga dva. Ipak, ovakva upotreba nije baš srećna; naravno, intelektualno razmišljanje uvek je svesno, ali sve što je svesno nije i intelektualno razmišljanje.
A pošto je karma plod žudnji i vezivanja, nečija dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[14]
Ako čovek izgubi vezu sa društvenom grupom u kojoj živi, počeće da se plaši potpune izolovanosti i zbog tog straha se neće usuditi da misli o onom »na šta se ne sme ni pomisliti«. Ali čovek se boji i potpune odvojenosti od čovečnosti koja je u njemu i koju oličava njegova savest. Biti sasvim nečovečan takođe je strašno, mada, kako nam to izgleda dokazuje istorija, manje strašno od društvenog ostrakizma — pod ustavom da je celo društvo usvojilo nečovečne norme ponašanja. Što je društvo bliže humanoj normi života, utoliko je manji sukob između odvojenosti od društva i od čovečnosti.
Dalji raskol desio se među staviravadinima u vezi sa konceptom „osobe" (pudgala) i njenog odnosa prema pet gomila koji čine ljudsko biće. Ortodoksni staviravadini su smatrali da je osoba lingvistička konvencija bez ikakve realnosti, dok su pristalice Vatsiputre (vatasimutrije) tvrdili da je osoba niti identična niti odvojena od sastojaka, već kvintesencija koja se seli iz tela u telo.
Ako posmatram neku osobu, ja sam svestan te osobe, svestan sam svega što mi se događa u vezi s tom osobom, no jedino ako se od nje odvojim na razdaljinu koja deli subjekat od objekta, biće ova svest istovetna sa intelektualnim razmišljanjem. Isto važi i za svest o tome da dišem, koja nipošto nije isto što i razmišljanje o disanju, u stvari, kad jednom počnem da mislim o svom disanju, više nisam svestan svog disanja. Isto važi i za sve činove kojima se povezujem sa svetom. O ovome će kasnije biti više reči.
Prema zen predaji, udarci su često imali snagu argumenta. Jednog učenika, koji je govorio da "ništa ne postoji", rinzai učitelj Dokuon je, "ćutke pušeći lulu", iznenada odalamio štapom kako bi mu dokazao da greši.
, razgovori u četiri oka između učitelja i učenika, čija je svrha bila provjeriti stupanj spoznaje učenika, i koani koji su u tim prigodama bili zadavani učeniku, bili su namijenjeni učenicima koji su već Professionalšli određene faze nutarnjeg razvoja, jer je